Jednostrani prekid projekta Južni tok među evropskim birokratama izazvao je nedoumice. Politička elita EU toliko je navikla na potčinjenu poziciju Rusije da nije mogla dopustiti ni pomisao o suverenim ekonomskim rešenjima Moskve.
Posao od kontinentalnog značaja za trgovinu ruskim gasom odjednom je postao koristan za Tursku, koja se od potrošača pretvara u tranzitnu zemlju. Turska privreda neće samo biti obezbeđena garantovanom isporukom već će obezbediti proizvodnju i preradu izobilja dostupne energije. Sve to će u sledećem koraku učiniti tursku robu konkurentnijom. Takođe, Turska i Rusija mogu da trguju u nacionalnim valutama, što će ih osigurati od berzanskih manipulacija cenom gasa.
Južna Evropa – prvenstveno balkanske zemlje i Italija – sad će ne samo skuplje plaćati ruski gas već će biti u resursnoj zavisnosti od turskog tranzita. Paradoks je u tome da EU neće biti na gubitku zbog zatvaranja projekta Južni tok. Naprotiv, Nemačka, kontrolni akcionar „AD EU”, ostvarila je dobitke koji će u skorije vreme postati strateški.
STVARANjE UNUTRAŠNjIH KOLONIJA
Nemačka je svoje proizvođače i potrošače gasa obezbedila korišćenjem Severnog toka. Trenutno je Nemačka jedina evropska ekonomija koja je u stanju da proizvede sve od igle do naučne opreme, ali je i garantovano obezbeđena energijom direktno iz Rusije.
Za razliku od Nemačke, Južna Evropa – Balkan, Španija, Portugalija, Grčka i Italija su u dubokoj krizi. Region već sad doživljava velike probleme u proizvodnji svih robnih grupa osim poljoprivrede, tekstilne i lake industrije. Jedini izuzetak je područje severne Italije.
Zbog poskupljenja energetskih resursa, Južna Evropa neće imati mogućnost za razvoj proizvodnje; industrija će i dalje opadati i neće biti konkurentna nemačkoj industriji. U novim uslovima Nemačka za Južnu Evropu utvrđuje status unutrašnje trgovinske kolonije, koja je prinuđena da od Nemačke uzima kredite da bi kupovala nemačku robu.
Ta kolonizatorska strategija usmerena je na to da će pre ili kasnije zemlja koja traži te kredite bankrotirati, kao što se to već desilo sa Grčkom. U tom slučaju kreditor naplaćuje dugove u nacionalnim aktivama. Na taj način postepeno, korak po korak, finansijski kapital Nemačke postaje vlasnik privrede, infrastrukture i industrije Južne Evrope. Ostavljajući nacionalnim elitama tek pravo na izdržavanje zavisnika od socijale, pravo da vešaju zastave i budu žrtveni jarci sopstvenih građana.
KONSENZUS GERMANSKIH ELITA
Finansijskom kapitalu Nemačke neophodna je unutrašnja kolonija u Južnoj Evropi i zbog toga što je potrebna pomoć njenom industrijskom kapitalu da nadoknadi gubitke u ekonomskom ratu sa Rusijom.
Danas je očigledan ozbiljan konflikt unutar nemačkih elita. Već je postao realnost raskol između finansijskih elita, koje su orijentisane na uspostavljanje zone slobodne trgovine sa SAD, i industrijskih elita, koje su zainteresovane za mnogovektorsku trgovinu i promociju robe i tehnologija u Rusiji i Evroaziji. Raskol elita se manifestuje čak i u Bundestagu, kada su se na stranu industrijalaca stavile socijalističke i socijaldemokratske partije. Međutim, politička vlast u Nemačkoj se danas nalazi u rukama finansijskog kapitala, koji nije zainteresovan za političku krizu u samoj Nemačkoj. Jer svaka kriza može se završiti gubitkom vlasti na narednim izborima. Ne treba zaboraviti da je Nemačka efikasna parlamentarna država, jedinstvena u svetu. Pored toga, ne treba zanemariti tamošnje dobro organizovane i razgranate sindikate, koji, u slučaju smanjenja proizvodnje, prelaze u akciju i traže ostavke savezne vlade.
Gubitak ruskog i evroazijskog tržišta za nemačkog proizvođača moguće je kompenzovati samo na račun evropskog potrošača. Zato će nemačkim privrednicima, u zamenu za političku lojalnost, biti otvorena mogućnost osvajanja tržišta Balkana i Južne Evrope. Paralelno s tim, finansijski kapital će pokušati da zaustavi sindikalne pokrete i neće dozvoliti njihovu vezu sa levim partijama i socijaldemokratama u Bundestagu.
ZAKLjUČCI ZA RUSIJU I SAVEZNIKE
Prvi ekonomski rat 21. veka, koji nazivaju „sankcijama”, Rusiju i Nemačku odveo je na suprotstavljene strane. Vladajuća elita Nemačke napravila je svoj izbor – naivno je bilo i pretpostavljati da će napraviti evroazijski, a ne evroatlantski izbor. Drugog rešenja nije moglo dfa bude jer finansijski kapital Nemačke i „AD EU” teže da sačuvaju veze i mogućnost da crpe kredit iz svetskog emisionog centra, koji se danas nalazi u „AD SAD”.
Zato će se prekid saradnje i finansijskih veza između Rusije i Nemačke, a samim tim između Evrope i Evroazije, ubuduće samo intenzivirati. Zato će se izdvojiti i ojačati zona slobodne trgovine, a samim tim i ekonomski savez Berlina i Vašingtona. Formiranje jedinstvenog evroatlantskog tržišta, koje će biti obezbeđeno američkim kreditima i nemačkom proizvodnjom – to je agenda za narednih 3-5 godina.
I više od toga, ekonomskom ratu protiv Rusije u skorije vreme će se pridružiti novi igrači: zemlje Južne Evrope i Balkan, čija ekonomija već zavisi od nemačkih kredita, kao i kredita svih malih akcionara „AD EU”. Ukoliko se nacionalne vlade budu suprotstavile, finansijski kapital će njihova tržišta dovesti do bankrota po grčkom scenariju a administracije će biti zamenjene lojalnijim. Posle toga će bankrotirane države biti predate nemačkom industrijskom kapitalu.
To je ekonomska realnost Evrope i evroatlantske teritorije na početku 21. veka. Zato vladajuća elita u Moskvi treba da shvati dve proste činjenice:
– Besmisleno je tražiti saveznike među članovima „AD EU” osim u slučaju da neki od njih izađu iz EU i uspostave finansijski suverenitet;
– Bez odlaska sa vlasti finansijskog kapitala u Nemačkoj ekonomski rat protiv Rusije se neće završiti. Ukoliko se ovo ne shvati i ne postane osnov ekonomske i spoljne politike, u trećem koraku će finansijski i industrijski kapital Nemačke i SAD kolonizovati ne samo Južnu Evropu i Balkan već i samu Rusiju.
Izvor: novihorizonti.net
