Počelo je tako što sam tražio nešto o čemu bih mogao da pišem. Kao mladom piscu, ljudi mi govore da pišem o onome što me uzbuđuje. Počeo sam da razmišljam šta bi to bilo. Nutela mi je prva pala na pamet. Stalno govorim ljudima da bih mogao da jedem samo Nutelu, ali da li je to tačno? Šta bi se desilo kad bih jeo samo Nutelu, i ništa osim Nutele, jedno nedjelju dana? Predložio sam priču uredniku. Mogu da pijem šta god želim. Osim toga, ne jedem ništa osim braon krema.
Urednik je bio malo nervozan zbog priče, ali i radoznao. Tako je sve počelo. Kupio sam dvije tegle u supermarketu i odlučio da počnem u subotu. Sve je bilo spremno.
Dan 0: subota, 18h, težina: 66.2kg
Veče sam proveo u gradu sa ortakom. Osjećao sam se sjajno. Pojeo sam prvu teglu za nekoliko sati i osjećao se bolje nego ranije. Ovo će biti lagano.
Dan 1: nedjelja, težina: 66 kg
Nije ništa neobično da Nutelu jedem čim ustanem ujutru, tako da sam pojeo doručak sa osmijehom. Razmišljao sam kako je divno biti odrasla osoba i uništavati svoj stomak jer jednostavno tako želiš. Nekoliko sati kasnije sam sjedio na terasi sa cimerima – sunce sija, nebo je plavo. Pili smo viski i smijali se. Onda smo odlučili da prošetamo do parka.
Tamo smo slušali Džimija Hendriksa i Džoija Bedesa i popili još viskija. Viski je inače fantastična ideja kad vam je stomak pun Nutele.
Negdje oko sedam popodne sam se jedva dovukao kući i ispovraćo braon smjesu u WC šolju. Prvi znak nevolje.
Dan 2: ponedjeljak, težina: 64.9 kg
Mamuran sam. Glava me ubija i želim picu. Oteturao sam se od kreveta do kupatila i otkrio da, jeste, imam proliv. Jedan od cimera je stajao u kuhinji, pogledao me i promumlao: ``Još uvijek radiš ono sa Nutelom``? Mračno sam mu potvrdio.
Izašli smo iz stana, cimer je nešto pričao, ali ga nisam slušao. Vrtilo mi se u glavi i zujalo mi je u ušima. Nisam imao energije. Do kraja dana sam bio toliko gladan, a pomisao na Nutelu koja silazi niz moj jednjak me je tjerala da ispraznim crijeva na licu mjesta. Negdje oko osam uveče, namirisao sam da jedan od cimera podgrijava picu. Sadistički kreten.
Dan 3: utorak, težina: 64.4kg
Dan mi je počeo tako što sam u vozu gledao lika prekoputa mene kako klopa tost sa puterom od kikirikija. Nakon tri dana konzumiranja krema od čokolade i lješnika, čulo mirisa mi se izoštrilo do posljednjih granica. Mogao sam da namirišem svaki atom soli u kikiriki puteru. Taj tost me je dozivao. Želio sam kikiriki i želio sam čizburger - sirnu slaninastu monstruoznost. Molim te, Bože.
Stigao sam na posao i odmah uletio u klonju. Još proliva. Nakon toga sam pojeo ``doručak``. Opet mi je šećer dao krila i narednih nekoliko sati sam bio na konju. Kasnije tog popodneva mi je neko rekao da izgledam kao da mi nije dobro. Priznao sam da se ne osjećam najboje. Pokušao sam da radim, ali mi mozak nije radio. Izašao sam napolje da udahnem svjež vazduh, ali mi je samo postalo hladno. Bio sam samljeven.
Na povratku kući, stomak mi je ispuštao čudne zvuke i bio sam siguran da svi u vozu mogu da čuju. Svi su znali šta radim. Kad je voz stao, a ja izašao napolje, i dalje sam bio ubijeđen da su svi znali šta mi se dešava.
DAN 4, srijeda, težina 64.1 kg
Dan D. Bio sam u velikoj rupi. Iako je trebalo da idem do fakulteta, nisam mogao. Je*ote, čak je i izazak iz kreveta bio težak. Bilo je rano podne kad mi je zazvonio telefon. Javio mi se urednik Džulijen.
- Mislimo da treba da prestaneš sa pričom o Nuteli. Iskreno, iznenađeni smo da već nisi prestao. Brinemo za tvoje zdravlje - rekao mi je.
Iao sam bio u iskušenju, nisam mogao da prestanem. Ljudi ovo vjerovatno stalno rade. Nije ludo, čak je i zanimljivo. Odlučio sam da nastavim dalje.
Popodne sam proveo pokušavajući da nađem različite načine kako da Nutelu napravim ukusnijom. Zamrznuo sam je, da bih mogao da je žvaćem. Bilo je kul što sam morao da koristim vilicu, ali se ukus nije poporavio. Onda sam otopio malo Nutele i sipao je u kafu. Ovo je ispalo baš ukusno, tako da vam definitivno preporučujem.
Dan 5: četrvtak, težina: 63.9
Četvrtak je bio baš mračan. Braon carstvo bez duše. Nevjerovatno je kako nešto toliko prosto poput hrane može da ima dramatičan efekat na mentalno zdravlje. Bio sam bukvalno u stanju ludila. Ništa nije djelovalo stvarno, a koncentracija mi je bila razbijena na dijelove. Sve što sam bio sposoban da radim je da buljim u prazno i mislim o tome koliko mi se spava.
Te večeri sam posjetio mamu koja mi je skuhala pastu. Zamalo da pokleknem. Čim me je vidjela rekla mi je da prestanem. Rekla mi je da sam lud i da ne razumijem kako ovo utiče na moje zdravlje. Rekao sam joj da ne razumije šta je kvalitetno novinarstvo.
Dan 6: petak, težina: 63,5 kg
Cijelog dana sam u sebi ponavljao mantru: Sutra ću moći da jedem. Sutra ću moći da jedem. Sutra ću moći da jedem.
Dan sam proveo kod prijatelja. Sjedili smo napolju, pored vatre i pričali o glupostima. Raspoloženje mi je bilo miks radosnog očekivanja sutrašnjeg dana i ozlojeđenosti. Uskoro ću moći da jedem, ali još nisam počeo. Vatra u koju sam gledao mi je djelovala tako magično.
Dan 7: subota, težina: 63.1 kg
Nikada neću zaboraviti to jutro. Osjećao sam se kao osmogodišnje dijete koje se budi na dan Božića. Ustao sam iz kreveta i skoro da sam počeo da se smijem u delirijumu. Uspio sam! Proslavio sam sendvičem sa pečenom prasetinom. Bio je toliko velik da sam se mučio da zagrizem kako treba. Čista radost.
Jedem normalno već tri dana. Kada pogledam unazad, mislim da sam imao emotivno najnestabilniju nedjelju u životu. Osjećao sam se tužno i ranjivo bez ikakvog razloga, a onda bih odjednom postajao srećan i hiperaktivan. Sve vrijeme sam bio zbunjen. Ljudi su mi govorili nešto, a ja ih ništa nisam razumio. Bilo je momenata u kojima sam mislio da sam definiivno izgubio dodir sa realnošću. Nekoliko puta sam noću ustao iz kreveta, hodao po stanu i razmišljao da li je bilo koja vrsta samopovređivanja, iz bilo kog razloga, vrijedna. Iz ogledala me je gledao zombi sa crnim kolutovima ispod očiju . Vrištao je na mene da pojedem neko povrće.
Trenutno mogu da vam kažem da ne volim Nutelu. Ali, pitajte me ponovo za mjesec dana.
Izvor: vice.com/by David Allegretti
