“Sada se neguje priča da su zločini Srba bili ekscesi pri odbrani ognjišta. Nema nijednog Srbina koji je osuđen u Hagu, a da u očima ogromne većine naroda nije heroj. Slobodan Milošević je najodgovorniji za strašnu politiku poraza i zločina, a sada o njemu pišu hvalospevne knjige ljudi koji su 90-ih bili protiv njega. Ministri mu se klanjaju u grobu i govore da je njega, za vođu Srbije, bio izabrao sami Bog.” Ovako Drašković objašnjava srpske zločine. Nekada najjača srpska opoziciona stranka Srpski pokert obnove danas je gdje je i Srbija, propala je kao i Srbija, kaže Drašković.
Navodi da se u Srbiji o svemu šuti, o krivcima za slom pogotovo. “Ćute oni koji su vodili glavnu reč u odbijanju svih ovih planova, jer ako bi narod s ovim bio upoznat onda ti ljudi ne bi smeli od sramote da hodaju ulicom i svakome bi bilo jasno da su oni najveći krivci i za nacionalni poraz i za zločine. Samo jednom od 1990-te do 2000-te godine, Milošević je prihvatio „antisrpski“ plan, a to je Dejtonski sporazum, koji sam ja snažno podržao.
Taj sporazum su napisali Amerikanci. Milorad Dodik kaže, naprimer, da njemu danas bude ponuđeno da piše mirovni sporazum u Bosni i da maksimalno zaštiti Srbe, on ne bi mogao napisati bolji sporazum. Eto koliko je on antisrpski. “Ipak ne ćuti se samo o ovim stvarima, već i o zločinima kaže Drašković. “Ćuti se i o istini da je najveći broj zločina i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu počinila srpska strana. Oluja i Bljesak jesu ogromni zločini, ali toga ne bi bilo da nije bilo saučesništva sa srpske strane, jer da je prihvaćen plan „Z-4“ do toga ne bi došlo. Ali, ovde je svaka istina proglašena za jeres i svi koji o tome javno kažu jednu reč bivaju žigosani.”
Drašković otvoreno navodi da Srbija mora priznati poraz i ničim ga ne opravdavati. “Da se priznaju zločini i da ih niko ničim ne opravdava, pa ni zločinima drugih nad Srbima. Da nova politika u svemu bude očišćena i od primesa prethodne politike poraza i zločina, kao i da sva ratna neprijateljstva budu preokrenuta u prijateljstva. To su Nemci uradili nakon Drugog svetskog rata i vidimo gde su danas. To mora i Srbija da uradi. Srbija mora neprijateljstva sa Albancima, Bošnjacima i Hrvatima da preokrene u prijateljstva, da neprijateljstva sa Zapadom takođe okrene na drugu stranu. Naravno da bole žrtve NATO bombardovanja, ali njih je višestruko manje nego što je, recimo, od srpskih bombi ubijeno civila samo u Sarajevu.
Za tri godine, ubijeno je blizu 12 hiljada civila, a od toga više od 2.000 dece. Zašto ovo prećutkivati i skrivati? Iz Udruženja roditelja ubijene djece Sarajeva, naglašavaju da je Draškovićevo priznanje poziv zvaničnim vlastima Srbije da se konačno izvine za sve što je učinjeno 90-ih u BiH. “Izjava Vuka Draškovića je jedan mali pomak i u svakom slučaju jedan pozitivan gest. Međutim, dok god zvanična vlast Srbije to ne učini, to neće imati svoje puno značanje. Zapravo to bi bio jedan od uslova za oprost i pomirenje”, ističe Fikret Grabovica, predsjednik Udruženja roditelja ubijene djece Sarajeva. Još jedna od istina koju Srbija mora priznati je status Kosova, navodi Vuk Drašković, čiju faktičku nezavisnost ne može negirati.
Izvor: TV1
