Upoznam ja djevojku super ona, zvala se Nermina. Pričali mi tako danima o svemu i svačemu i ja da prekinem to neko latentno muntanje ja nju fino pitam da mi izađemo na sastanak.
Super hoće ona, i odemo mi vani, hodali po gradu, sjedili u parku. Predveče nešto bila zima pa ni ljudi ne prolaze ulicom, ma ništa. A nama romantika, sami, a mrkli mrak (ne radi javna rasvijeta naravno).
I došlo vrijeme da ja nju pratim kući na Bistrik. A svi znamo kakvi su dripci na Bistriku. I baš to večer tamo u njenoj ulici neki dripci počnu da nas zezaju, kao vidi ih kakvi su, hajmo ih prebiti itd…
I ja samo kuliram i odmičem se, ignorišem ih, njih petorica, mislim u sebi ne želim belaja. Kad Nermina poludi i ode do njih (ja naravno nisam znao da je djevojka crni pojas u karateu).
Ljudi ja u životu nisam vidio da je neko tako pomeo ulicu sa nekim, sva petorica su bila na podu sa prestravljenim pogledom na licu. Malo je reći da ih je razbila.
Ja sam je poslije toga otpratio kući i u velikom luku poslije zaobišao to mjesto gdje ih je pretukla. Sjećam se da me je bilo pravo strah kada sam se vraćao kući i da sam kontao joj kud ona mene ne otprati kući.
I da, nismo se poslije toga družili, samo smo se pozdravljali i onako smješkali jedno drugom.
Izvor: ekskluziva.ba/bomba.ba
